Kraj juna je bio neuobičajeno kišovit u Srbiji. Ono što je trebalo da padne u aprilu i maju palo je za svega desetak dana juna. Prema očekivanju gljive su oko prve dekade jula, reagovale eksplozijom plodnih tela. Bio je to talas dobropoznatih letnjih gljiva, vrganja, zeka, pupavki, lisičarki. Kako talasa vrganja nije bilo već godinama, akumulirana energija u micelijumu se razlila po hrastovim šumama Srbije. Masa ljudi je nagrnula u šume vodeći se "lakom zaradom", bio je to pravi vašar lakomosti, pohlepe i lakomislenosti. Naravno na otkupnim mestima čekala ih je ponižavajuća cena, a što se tiče kontrole poštovanja uredbe o zaštiti gljiva, naravno, tu ih niko čekao nije.
            Ne razumem zašto uobičajeni talasi gljiva ne izazivaju masovna trovanja, već samo oni najveći talasi, kada gljiva u šumi ima na svakom koraku (1991, 1997, 2009). Ako ljudi jedu gljive, ješće ih i kada ih ima više i manje, verovatno samo količine neće biti iste. Suprotno ovoj logici, broj trovanja drastično skače, kada krene masovni talas gljiva. Dakle, tada mnogi koji ne jedu redovno gljive i koji nemaju nikakvog znanja o njima pohrle u šumu iz razloga ljudske pohlepe. Na žalost, bilo je tako i ovoga jula 2009. U toku ovoga meseca pet osoba je preminulo od trovanja gljivama (brojka nije konačna). Radilo se o osobama koje su suviše kasno prebačene na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu.
            Razlog trovanju gljivama je lakomost, koja se vrlo teško leči i neznanje, koje za razliku od znanja nema granica, a leči se (kao i ovo prvo) u gljivarskim društvima, kojih na žalost ima veoma malo (aktivnih) u Srbiji. Ozbiljna trovanja gljivama prate uglavnom novinski članci prepuni površnosti, nepotpunih i pogrešnih informacija, često i kardinalnih pogrešaka. Sa druge strane reagovanje lokalnih zdravstvenih ustanova je najčešće zakasnelo, kao i javljanje gljivama otrovanih. Nekada se u literaturi trovanje gljivama svodilo na pet, šest sindroma, danas se može pobrojati petnaestak i više. Da vidimo čime se sve možemo otrovati u svetu gljiva.

1. Amanitinski sindrom. Ne znam zašto se ovaj sindrom u literaturi naziva faloidinskim, kada su glavni odgovorni za ovo najteže trovanje gljivama toksini, amanitini, koji uništavaju jetru i bubrege otrovanog. Najveća opasnost kod ovog trovanja je veoma dugi latentni period (6h do 24h). Otrovi se za to vreme apsorbuju u krv i malo se šta potom ima povratiti. Brz metabolizam u kratkom periodu ubaci otrove u krv, a takav metabolizam je dečiji. Zato su na žalost deca i mladi najosetljiviji na trovanja gljivama. Mnogo toga je o ovom sindromu napisano i publikovano. Pored nekih neuglednih gljiva iz roda Lepiota i Galerina glavni nosioci ovih otrova su zelena, bela i smrdljiva pupavka (A.phalloides, A.verna, A.virosa). To su najotrovnije gljive u prirodi. Za proteklih osam godina, kroz salu izložbe gljiva u Kragujevcu je prošlo preko deset hiljada ljudi. Naravno jednim delom su to isti posetioci ali kako god, svaki od njih je mogao da pažljivim razgledanjem izložbe sazna dosta toga o zelenoj i beloj pupavci. Ako smo pomogli da u okolini Kragujevca nema teških trovanja gljvama (a nema ih), to nas čini zadovoljnim. Zelena pupavka je gljiva prisutna u svim šumama umerenih nadmorskih visina, lišćarima (hrast naročito) i četinarima. Bela pupavka je retka gljiva i pojavljuje se uglavnom početkom juna na samo nekoliko lokacija (datoteka GDŠ). Smrdljiva pupavka je gljiva viših nadmorskih visina i viđena je samo jednom očima GDŠ-a. Ne ide mi u glavu informacija da su ljudi imali ikakvo znanje o gljivama, a da su se otrovali amanitinom. Govorim ovo zato što je prva lekcija u svim knjigama, u svim gljivarskim društvima, zelena pupavka. Jedan od najtragičnijih momenata u toku trovanja je da posle latentne i gastrointenstinalne faze, dolazi 24h olakšanja, otrovani misli da se opet jeftino izvukao (kao recimo kada je pojeo zavodnicu) ali ubrzo spoznaje svu tragiku svog neznanja i pohlepe. Sa druge strane, dobro organizovana saradnja između poznavalaca gljiva (društava) i medicinskih ustanova spašava živote, jer je blagovremena terapija posle prvih simptoma poznata i daje dobre rezultate. U Francuskoj devedesetih godina prošlog veka zabeleženo je preko 70 osoba otrovanih zelenom pupavkom od kojih je preminula samo jedna.

3. Sindrom sirovih gljiva (hemolitički sindrom). Možemo nabrojati na prste jedne ruke, koje gljive možemo jesti sirove (i to u veoma umerenim količinama), sve ostale moramo dobro termički obraditi. Skupi i traženi smrčci su svi od reda otrovni, kao sirovi ili polusirovi. Posledice mogu biti prolazne ili trajne. Uopšte osim pomenutih, dobro termički pripremljenih smrčaka (au, zaboravio sam tartufe) ne bi preporučio nikome da u većim količinama (ili uopšte) konzumira askomicete (Verpa, Peziza, Helvella, Discotis, ...). Neke od ovih gljiva sadrže kancerogene supstance i više manjepoznatih akumulirajućih otrova. Gljiva Sarcosphaera eximia (veoma retka gljiva) može biti čak smrtonosna u sirovom stanju. Dakle, praktično sve jestive gljive treba dobro termički pripremiti. Najedite se sirovih vrganja pa će vam biti jasno zašto ovo govorim (naravno nemojte to da radite). Ako smo rekli da najveći broj jestivih gljiva treba termički pripremiti, nema svrhe nabrajati koje mogu da nam kao sirove prave pobavne smetnje. Treba napomenuti i da neke gljive traže jaču termičku obradu (Boletus, Tricholoma, ...), a neke slabiju (Agaricus, Amanita caesarea, Russula, Cantharellus, ...), pa ih tako u nekom gulašu treba i tretirati, naročito pri mešanju vrsta.
 

4. Muskarinski sindrom. Muskarin je poznat otrov i njegovi simptomi su pad krvnog pritiska, preznojavanje, usporavanje pulsa, problemi sa disanjem. Prvi simptomi nastupaju brzo (do 30 min), a retki su smrtni slučajevi (usled prestanka rada pluća). Praktično celi rod cepača (Inocybe) izaziva ovakva trovanja, kao i više gljiva iz roda levki (Clitocybe). I ovde možemo uvrstiti zavodnicu. Po meni, najsličnija gljiva đurđevači (C.gambosa) je srećom jesenja gljiva, šećerna levka (Clitocybe cerussata), puna muskarina. Protivotrov za muskarin je atropin ali moramo biti sigurni o kom se sindromu radi.

5. Ibotenski (panterinski) sindrom. Nazvan je po glavnom izazivaču panterovki (Amanita pantherina), veoma čestoj gljivi naših šuma i veoma sličnoj (za gljivare sa manje znanja i iskustva) jastivoj biserki (A.rubescens). Simptomi su i gastrointestinalni ali što je značajnije usmereni na nervni sistem. Otrovani zapada u stanje delirijuma. Kasnije pada u dubok san sličan komi iz koga se u najtežim slučajevima ne budi. Ipak, smrtni slučajevi izazvani ovim sindromom su daleko iza nas u istoriji. Masovna muhara (A.muscaria), takođe je izazivač ovoga sindroma, a tu možemo svrstati i sumljivu žutu muharu (A.gemmata). Panterovka je česta gljiva u nizini, a muhara masovna u planinama.

7. Giromitrinski sindrom. Izazivaju ga uglavnom prve prolećne gljive, hrčci (Gyromitra ecsulenta, Gyromitra gigas). Iako se ovaj toksin (giromitrin) razara pri termičkoj obradi, pa se tako mislilo da su osušeni ili kuvani hrčci bezopasni poput smrčaka, pokazalo se da nije baš tako. Konzumiranjem veće količine ovih gljiva, u kraćim razmacima, može doći do tačke kada jestiva gljiva postaje otrovnica, a uništava jetru i bubrege (akumulirajući efekat). Smrtni slučajevi su zabeleženi. Prvi simptomi se javljaju od 2h do 24h.

9. Renalni (bubrežni) sindrom. Ovo je jedan od relativno novijih sindroma. Izaziva ga gljiva Amanita proxima (roze jajara) koja je dugo bila varijetet bele jajare (Amanita ovoidea). Trovanja su više beležena u Severnoj Americi (uzročnik Amanita smithiana), a simptomi se javljaju između 4h i 11h. Prate ih stomačne tegobe i kasnije manje ili veće oštećenje bubrega. Iako se na šumadijskim prostorima A.ovoidea već odomaćila, nalaz A.proxima još nije zabeležen.

11. Sindrom zlatne vitezovke. Neobična i zastrašujuća priča o gljivi Tricholoma equestre. Više od sto godina ova gljiva je bila tržišna u mnogim zemljama Evrope, u svim priručnicima označavana kao vrhunski kvalitetna jestiva gljiva. Za više Francuza to nije bio slučaj. Krajem devedesetih oni su konzumirali ovu gljivu u velikim količinama, u kratkim intervalima, a završili su u bolnici sa simptomima teškog trovanja. Više smrtnih slučajeva je registrovano. Zabeležena su oštećenja bubrega, raspadanje mišićnih vlakana, disajni i srčani problemi. O slučaju zlatne vitezovke je već pisano na ovom sajtu. Pa šta reći posle ovih činjenica. Logočno je da su najsigurnije gljive za konzumiranje, one koje se konzumiraju širom Evrope i to u velikim količinama. Takav je bio slučaj sa T.equestre, a izazvala je više smrtnih slučajeva trovanja. Znači, treba reći da konzumirate šumske gljive na vlastitu odgovornost.

13. Sindrom eritromelalgije. Posle konzumiranja gljiva poput Clitocybe inversa, Clitocybe gibba, Hygrophoropsis aurantiaca, kod otrovanih osoba se javljala poremećaj u perifernom krvotoku, koji može potrajati i mesecima. Šake, tabani, nos zbog širenja krvnih sudova primaju više krvi, bivaju crveni, bolni što je vrlo ozbiljna situacija za otrovane. Opet se mora reći, pažljivo sa nekim jestivim gljivama, koje su to na preporuku starih priručnika.

14. Sindrom encefalopatije (sindrom bolesti mozga). Teško je pretpostaviti da će neko konzumirati meko-drvenastu gljivu, Hapalopilus rutilans ali neki gljivari u Nemačkoj su to učinili. Japanci su pak konzumirali u velikim količinama gljivu Pleurocybella porrigens, koja je prikazana na izložbi u Kragujevcu 2008. i to je izazvalo niz trovanja sa smrtnim ishodom. Simptomi su slični zapaljenju mozga sa dodatnim komplikacijama otkaza bubrega.

Ovde je pobrojano 15 sindroma trovanja, a moglo bi ih se još izdvojiti. Na primer, gljiva bela žbunjača (Lyophyllum connatum) sadrži neke kancerogene supstance, a česta je na terenima Kopaonika. Poznati su slučajevi alergije na gljive koji se mogu javiti više godina posle prvog konzumiranja. Ne zaboravimo sklonost gljiva ka akumuliranju štetnih materija kakvi su teški metali ili radioaktivni nukleidi. Poznato je da saprofitske gljive više akumuliraju teške metale od mikoriznih. Jedan od rekordera akumulacije kadmijuma je velika rudnjača (A.albertii=A.macrosporus), gljiva koja se redovno i rado konzumira. Teški metali i gljive, to je posebna priča. Tamni baršunovac i ljubičasta gljivica (Xerocomus badius i Laccaria amethystina) imaju zanimljivu sklonost da akumuliraju radionukleide iz zemljišta više nego druge vrste. U vreme Černobila (1986.) konzumirajući neke od ovih gljiva, gljivari su verovatno svetleli po mraku. Šalu na stranu, oprezno sa konzumiranjem gljiva.